Tra­di­ci­o­nal­ni du­hov­ni su­sre­ti ,,Vi­dov­dan­ski da­ni” odr­ža­ni su u cr­kvi Sve­tog Jo­va­na Kr­sti­te­lja u Za­to­nu, kod Bi­je­log Po­lja. Po­sli­je ve­čer­nje slu­žbe, sti­ho­vi­ma i be­sje­dom pa­ro­ha pod­go­rič­kog i di­rek­to­ra ra­dio ,,Sve­to­go­re” Pre­dra­ga Šće­pa­no­vi­ća u por­ti hra­ma po­če­lo je du­hov­no so­bra­nje.
,,Še­sto dva­de­set šest Vi­don­da­na Bo­že/ Ko­so­vo se umi­rit ne mo­že. Sve su bit­ke za­vr­še­ne dav­no/sa­mo bit­ka za Ko­so­vo rav­no/ šest vje­ko­va ne­pre­kid­no tra­je/ i tra­ja­će do­kle ga­vran gra­je. I da­nas se ku­ka­vi­ce mo­ja/ ne zna is­hod Ko­sov­sko­ga bo­ja”, sti­ho­vi su ko­sov­kog pje­sni­ka, me­to­hij­skog po­go­rel­ca Mo­mi­ra Voj­vo­di­ća, na­pi­sa­ni 1989. go­di­ne po­vo­dom 600 go­di­na od Ko­sov­skog bo­ja.
Šće­pa­no­vić je pod­sje­tio i na pje­sni­ka Mi­la­na Pe­tro­vi­ća ko­ji je u emi­gra­ci­ji pi­sao pje­smu o Vi­dov­da­nu:,,Ko var­va­re po­zva da po­žu­re/ ko po­ču­pa ko­sov­ske bo­žu­re/ko po­va­di dje­ci oči ži­ve/ ko u gro­blja pre­tvo­ri nam nji­ve/ko nam sru­ši gra­do­ve i se­la/ko raz­va­li cr­kve i ras­pe­la/ ko nam ski­de ru­bi­ne sa gr­ba/ ko iz­vr­ši stra­šan po­kolj Sr­ba./ I glas nam se u go­ra­ma gu­bi/ jer sve pa­de što Sr­bi­ju lju­bi/ ne­ma mo­ra gdje još sti­gla ni­je/ ka­plja kr­vi ra­nje­ne Sr­bi­je”.
– Na­ši sve­ti pre­ci pro­li­li su mo­re kr­vi, a vri­je­me br­zo pro­la­zi i po­kri­va za­bo­ra­vom ono što se ne bi smje­lo za­bo­ra­vi­ti – dje­la i sjaj ne­ma­njić­ke Sr­bi­je, La­za­re­ve Sr­bi­je. Obu­kli smo se u plašt evrop­ske kul­tu­re, po­sta­li smo ro­bo­vi te­le­vi­zo­ra i bi­o­sko­pa, ili, ka­ko je otac Ju­stin go­vo­rio, mr­tvog mo­ra evrop­ske kul­tu­re. A sve što nam je ve­li­ko bi­lo na Ko­so­vu je, i sve što je imao da osta­vi otac si­nu i ovaj svo­me si­nu, bi­la je na­da. Na­da da će osva­nu­ti no­vi Vi­dov­dan. I ta­ko je to išlo. Pet vje­ko­va su na­ši slav­ni pre­ci, a, ovi slo­bo­dar­ski kra­je­vi to bo­lje zna­ju, go­lim gru­di­ma tu­pi­li osman­lij­ske sa­blje i že­lje­li da sva­ne no­vi Vi­dov­dan – be­sje­dio je otac Pre­drag Šće­pa­no­vić.
On je ka­zao da su Vi­dov­dan i Ve­li­ki Pe­tak dva pra­zni­ka ka­da u cr­kvi, i po­red sve ra­do­sti Car­stva ne­be­sko­ga i sve svje­to­lo­sti, osje­ća­mo tu­gu, jer su u za­ran­ku Vi­do­va da­na na­ši pre­ci kre­nu­li u una­pri­jed iz­gu­blje­nu ze­malj­sku bit­ku, ali u bit­ku za Car­stvo Ne­be­sko.
– Je­dan ve­li­čan­stve­ni žr­tve­nik, jed­na epo­pe­ja na žer­tve­nom po­lju Ko­so­vu kre­nu­li su i on­da ka­da je Du­šan umro 1355. go­di­ne. Otvo­re­na je ka­pi­ja i na­še sve­to pra­vo­sla­vlje i na­še sve­te cr­kve bi­le su u ve­li­koj opa­sno­sti. I ta­jan­stve­na knji­ga iz Je­ru­sa­li­ma išla je ka La­za­ru. On je mo­gao da iza­be­re Car­stvo ze­malj­sko ili Car­stvo ne­be­sko. Ka­da su 1453. go­di­ne oku­pi­ra­li Ca­ri­grad, svi su iz­nu­tra če­ka­li i gle­da­li u ne­bo, ne bi li se taj po­raz od­go­dio. Ov­dje je bi­lo dru­ga­či­je – na­ši pre­ci su kre­nu­li u su­sret smr­ti pri­če­šće­ni u cr­kvi bi­je­loj, cr­kvi u Sa­mo­dre­ži – oda­kle su oti­šli u ne­za­bo­rav. Uvi­jek ka­da pri­ča­mo o Ko­so­vu mo­ra­mo se sje­ti­ti svih tih ju­na­ka, jer nas nji­ho­va krv oba­ve­zu­je. I sva krv ko­ju su pro­li­li na­ši pre­ci bi­la je da osve­te Ko­so­vo. I ka­da su do­šli Bal­kan­ski ra­to­vi mo­ji i va­ši dje­do­vi su jed­ni dru­ge na­zi­va­li osvet­ni­ci­ma Ko­so­va – re­kao je je­rej Šće­pa­no­vić.
Ob­ja­snio je da se sve­ti mu­če­nik ko­sov­ski La­zar na iko­na­ma sli­ka sa gla­vom u ru­ci, kao sve­ti Jo­van Kr­sti­telj, u či­jem oba­sja­nju smo se sa­bra­li.
– I u ovim pred­ko­sov­skim i pred­vi­dov­dan­skim da­ni­ma i na­ma se ista knji­ga Je­ru­sa­lim­ska po­sta­vlja – ko­jem će­mo se pri­vo­lje­ti car­stvu. Car­stvo ze­malj­sko je gnji­lo jer čo­vjek iz ovo­ga svi­je­ta iz­no­si sa­mo skr­šte­ne ru­ke i pra­ved­na ili ne­pra­ved­na dje­la svo­ja, a Car­stvo ne­be­sko je ve­li­čan­stve­ni žr­tve­nik na ko­ji su svo­ju krv, po Ko­so­vu po­lju pro­li­li na­ši pre­ci. Ta krv nas opo­mi­nje, jer je čo­vjek ot­kad je svi­je­ta i vi­je­ka pro­po­vi­je­dao o prav­di, kriv­di, lju­ba­vi i mr­žnji, o ono­me što ga je za­smi­ja­va­lo i ono­me pred či­me je osta­jao za­te­čen. Pa­la su mno­ga car­stva, ali je osta­la pri­ča o Ko­so­vu, pri­ča ko­ju su vje­ko­vi pri­ča­li i pri­ča ko­ju i mi ve­če­ras pri­ča­mo u Za­to­nu, u cr­kvi Sve­tog Jo­va­na, u ovim pu­te­vi­ma ko­ji nas vo­de ka žer­tve­nom po­lju Ko­so­vu. Pa, ne­ka bi žr­tva sve­tog kne­za La­za­ra osta­la žr­tva ko­ja je pri­ne­se­na za sve nas, da kao na­rod Bož­ji zna­mo – da ka­kve god olu­je, mi­je­ne i pro­mje­ne ovom na­šom isto­ri­jom idu, a na­ša je ku­ća na dru­mu, i ka­kva god nas is­ku­še­nja sko­le – da krv hi­lja­da i hi­lja­da ko­sov­skih mu­če­ni­ka i vi­te­zo­va va­pi na ne­bu i da će nas šti­ti­ti nji­ho­va sve­ta za­šti­ta i ne­be­ska po­moć – ka­zao je Šće­pa­no­vić.
On je do­dao da dok god bu­de­mo na­rod Bož­ji, na­rod Hri­stov i na­rod sve­tog kne­za La­za­ra, ne­će­mo se za­vu­ći u to ru­no evrop­ske kul­tu­re i ni­ka­da nas ne­će za­hva­ti­ti za­pad­njač­ka ri­je­ka. Ne­ka Bog da da nas sve­ti knez La­zar sve sa­be­re i uje­di­ni i da bu­de­mo na­rod slo­ge.
– I ka­kva god is­ku­še­nja da nas za­de­se zna­mo da ima spa­se­nja za ovaj svi­jet jer ima spa­si­te­lja Go­spo­da Isu­sa Hri­sta i Mu­če­ni­ke. Mu­če­ni­ci, sve­ti kne­že La­za­re i osta­li ko­sov­ski No­vo­mu­če­ni­ci, mo­li­te Hri­sta za nas. Ove go­di­ne u Za­to­nu, a do­go­di­ne i na Ko­so­vu Amin Bo­že – be­sje­dio je otac Pre­drag.
Kroz glu­mu i re­ci­ta­ci­ju, be­o­grad­ski glum­ci Ta­ša­na Đor­đe­vić i La­zar Du­bo­vac do­ča­ra­li su ep­ske pje­sme pret­ko­sov­skog i ko­sov­skog ci­klu­sa, a na­stu­pa­li su i glum­ci Bje­lo­polj­skog po­zo­ri­šta, kao i tam­bu­ra­ški or­ke­star ,,Lim­ski bi­se­ri”. Go­sti­ma se za­hva­lio do­ma­ćin su­sre­ta je­rej Si­ni­ša Jan­ko­vić, a za broj­ne uče­sni­ke i go­ste u por­ti cr­kve je pri­re­đe­na tr­pe­za lju­ba­vi. M.N.


Sti­ho­vi o Ko­so­vu

Svo­je sti­ho­ve o Ko­so­vu ka­zi­va­li su pje­sni­ci Go­ran Ćet­ko­vić, Mi­li­ca Kralj, Ran­ko Jo­vo­vić, a na­stu­pi­li su mla­di fru­laš Bal­ša Jo­va­no­vić i har­mo­ni­kaš Bran­ko Jo­va­no­vić. Sti­ho­ve su re­ci­to­va­li i Slo­bo­dan Zo­ran Ob­ra­do­vić i mla­đa­na Jo­va­na Ob­ra­do­vić, kao i An­đe­la Špa­nje­vić. Uz stru­ne gu­sa­la na­stu­pi­li su Mi­lan Da­šić i dru­gi.